PONOCNI BLUES

Proslo je pet minuta od ponoci stolovi su bili prazni pepeljare pune case I flase od jefitnih piva na stolu oni  beli stolnjaci … miris nikotina je pelaso… sedeo je za sankom I polako ispijao jos jedna vinjak u njemu je vljda video utehu ili vec nesto ali svaki gutljaj bi mu davao neku  novu dozu samouverenotsi smrdeo je na znoj vinjak dim… njegove misli su pomesane nije znao nista sto je bila stvarnost a mucili su ga snovi snovi o boljem sutra… nije ni video ni znao samo je nacuo pricu za bollje sutra… I tome je zadravljao…

-          Ortak zatvaramo … obratio mu se konobar a on je samo podigao glavu I kroz posluspustene kapke ga je gledao I cutao… sve dok mu ovaj nije ponovo uzvratio na meta rod lica…

-          Kolko sam duzan…

-          230din.. odgovori konobar.. podzepu kaputa je tragao za novcanicama I izvadio par zguzvanih papira od po 100 dinara bacio na sank

-          Zadrzi kusur I sisao sa stolice I istog trenutka ispijao preosali gutalj iz case… vazud je bio svez pravi onaj septembarski hladne noci I topla jutra…

Napolju nije bilo nikog poslednji gosti vec odavno su otisli ali ne I on… bilo je cudno sresti njega medju ostalim pijancima on je bio drugaciji… on je uzivao u porocima a nije ih imao puno kocku je sotavio za sobom pre deset godina kad je poslednje pare ostavio u nadi za kola… I vise niakd nije usao u kockarnicu… poslednji dzoint je isousio na terasi vojne zgrade u rti ujutru vece pred izlaska iz vojske.. vise niej zapalio… sad je uzivao u alkoholu ali je imao svoju granicu dok u zenama nije za njih je uvek imao razumevanja I znao je njihove potrebe bas kao I one njegove…  malo ko je znao o njemu sve uvek su tu bile price on je bio pehar tracarenja nikad odsadna I nikad neispricana prica… neomurno su pricali o njemu I svako znao samo detalj o njegovom zivotu… znali su ga kao “Dzek” sad mnoge price su vezane za to I ja znam samo onu o ispianju dzeka danijelsa povodom neke godisnjice njih trojica su usli u polufinale I on ih je sve patosirao sa skoro pola litra dzeka vise… I najcudnije od svega ostao nogama na zemlju dok ga nije pokupila neka kraljica nocnog zivota I odvela u nepoznatom pravcu… ali to nije sve njega za prijatelja hteli su svi da imaju od sitnih grebatora na ulici do visokih budza opet price ali u jednu sam siguran crni audi beogradskih tablica u ptanji policije pod rotacijama doso je po njega u jednom baru… o tom danu retko ko prica nekako je ta grmljavina iz vedrog neba zatajena… toga dana se taj audi a8 parkirao bas ispred bara “blu moon” u glavnoj ulici jedna policiska kola ispred jedna iza… sofer je izasao izgledao je kao onaj iz gfilmova obrijan uredno podsisane kose u crnom odelu sa belom kosuljom I crnom kravatom usetao je u bar I prisao njemu a oci gostiju su bez treptaja pratili situaciju bilo je kao u nekom folmu slow motion tih par metara od ulaznih vrata do njegovog mesta za sankom su trajali pola sata sapno mu je nesto na uvo podigao glavu pogledao je tok uniformisanog coveka I odmahnuo mu I ovaj krece ka izlaznim vratima…

-          Kolko sam duzan? Pogledao je u sankera  a ovaj primetnim drhtanjem ruku I jako snizenim tonom mu uzvratio

-          150 … iz dzepa je izavadio 200 stavio na sank I u samo njegovom stilu uzvratio zadrzi kusur… voleo je da ostavlja baksis potom je smireno isetao Iz bar I usao u audi na kom je sofer drzao otvorena vrata potom ih zatvorio I otiso na voacevo mesto I audi sa pratnjom nestao u gradskoj guzvi…

Od tog dana narednih mesec dana ga niko nije video ali njegovom tihom pojavom niko nije ni prometio kad se pjavio samo je prisao sanku narucio pice I nazdravio najblizim ljudima oko sebe…